Дефиниција АИДС-а или сиде

АИДС или сида представља синдром стеченог губитка имунитета и уједно је последњи и најтежи стадијум ХИВ инфекције.

Шта значи скраћеница АИДС или сида?

АИДС представља скраћеницу од Acquired Immune Deficiency Syndrome (на енглеском језику), што значи синдром стеченог губитка инунитета.

СИДА је скраћеница од Syndrome d’ Immunodeficience Acquise, и има исто значење на француском језику, такође, исто значење има и «сида» – на нашем језику (синдром стеченог губитка имунитета).

Стечени губитак способности имунолошке одбране значи да је неки узрочник онемогућио имуни систем да се ефикасно брани и да савлада микроорганизме који, код сасвим здравих људи не доводе до испољавања обољења.

 Шта је ХИВ?

ХИВ је скраћеница за вирус хумане имунодефицијенције (Human Immunodeficiency Virus) који је узрочник ХИВ инфекције, односно сиде или АИДС-а.

 Разлика између ХИВ инфекције и АИДС-а?

Особа која има ХИВ инфекцију (ХИВ позитивна особа) инфицирана је ХИВ-ом, може годинама да нема никакве симптоме болести, најчешће се осећа сасвим добро, а с обзиром да може годинама бити без икаквих знакова обољења, епидемиолошки гледано, овај период представља “најопаснији” период за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и најчешће није ни сама свесна да је инфицирана.

Клинички симптоми се јављају у просеку тек после неколико година од инфекције (најчешће 7 до 10, па и више година) и тек када се појаве клиничке манифестације, када крене клиничка слика болести, кажемо да је особа оболела од АИДС-а, или сиде.

 Шта је синдром и шта је симптом?

Синдром представља скуп симптома и знакова обољења, који се код ХИВ инфекције јављају због губитка имунолошке одбране организма.

Овај скуп симптома и знакова обољења не мора да се испољава увек у пуном обиму.

У неким случајевима испољава се само један (на пример слабљење тј. губитак на тежини), а у неким случајевима више њих (запаљење плућа, губитак на тежини, оток лимфних жлезда, појава тумора на кожи и унутрашњим органима и други).

О епидемији

Када је званично почела епидемија ХИВ / сиде?

Центар за контролу болести (CDC) у Атланти, у САД, 05. јуна 1981. године дефинисао је појаву новог, до тада непознатог обољења (касније названог) АИДС. Почетак епидемије ХИВ/АИДС-а везује се за овај датум.

 На који начин је почела епидемија и где?

Лекари у Лос Анђелесу, првих месеци 1981. године, открили су да се код једног броја пацијената, релативно младих људи, развило запаљење плућа узроковано микроорганизмом Пнеумоцyстис царинии, која је до тада, такво обољење изазивала само код особа које су имале оштећен имунолошки одбрамбени систем.

Исте те 1981. године лекари у Њујорку су запазили код још једне групе пацијената, код младих, дотле потпуно здравих људи, појаву Капоши саркома (врста рака коже), који се јавља код особа којима је оштећен имунолошки систем.

За обе ове групе пацијената, тада, било је карактеристично да су све оболеле особе били млађи мушкарци, истополне сексуалне оријентације.

Међутим, врло брзо су се међу оболелима нашле особе оба пола, свих сексуалних оријентација, затим особе које су интравенски корисници психоактивних супстанци, као и примаоци крви, пре свега хемофиличари (хемофилија је болест коју карактерише недостатак једног крвног фактора који омогућава нормално заустављање крварења и због тога се морају добијајти трансфузије, односно фактор за згрушавање крви, који недостаје).  Све ово упућивало је на чињеницу да се да се ово ново обољење преноси сексуалним путем и путем крви.

Епидемиолошки подаци о распрострањености у Р Србији

Да би се имала реална слика о кретању ХИВ епидемије, њеном току и прогнозама неопходно је пратити број новоинфицираних особа у свакој земљи из године у годину, у општој популацији или у појединим групацијама становништва. Прати се број новоинфицираних, оболелих и умрлих особа од АИДС-а. Ове податке редовно прати и на свом сајту објављује Институт за јавно здравје Р Србије – Милан Јовановић –Батут. Према подацима Института за јавно здравље Србије од 1984. до краја 2015. године у Републици Србији је регистровано 3312 особа инфицираних ХИВ-ом, од којих је 1788 особа оболело од АИДС-а (54% свих дијагностикованих ХИВ+ особа), док су 1192 особе инфициране ХИВ-ом умрле (1086 особа је умрло од АИДС-а тј. трећина свих особа којима је дијагностикована ХИВ инфекција). Током 2015. године новооткривено је 178 особа инфицираних ХИВ-ом, 45 особа је новооболело од АИДС-а, док је 15 особа умрло од АИДС-а.

 О вирусу

Када је откривен вирус?

У лабораторији Проф. Luc Montagnier-a у Пастеровом Институту у Паризу 1983. године изолован је један вирус добијен из повећане лимфне жлезде оболелог са знацима стеченог губитка имунитета и назван је ЛАВ (Lymphadenopathy Associated Virus).

У лабораторији Проф. Robert Gallo-a, u NIH (National Institute for Health) Бетезда, САД 1984. године изолован је вирус, који је био сличан са два раније изолована вируса у истој лабораторији који су изазивали леукемију Т лимфоцита у људи и били названа ХТЛВ И и ХТЛВ ИИ (Human T Leukemia Virus) и назван ХТЛВ ИИИ Како је било показано да су ова два вируса идентична, 1986. године медјународни Комитет га је назвао ХИВ (Human Immunodeficiency Virus).

 Група и фамилија вируса којима припада ХИВ

ХИВ има све карактеристике ретровируса; припада фамилији вируса Ретровирида, подфамилији Лентивирида.

У језгру вируса се налази РНК (рибонуклеинска киселина) и неопходни ензими: реверзна транскриптаза, рибонуклеаза и интеграза.  У геному се налазе три структурна гена потребна за репликацију вируса и седам регулаторних гена.

Око генома и ензима језгра налази се протеински омотач, који представља антиген језгра – протеин п24.  На самој површини вируса налази се липопротеински омотач, који настаје од омотача ћелије у којој се вирус размножава, док други део омотача потиче од самог вируса и њега чине гликопротеин 41 (гп 41) и 120 (гп 120).

Овакав састав вируса, као и касније сазнање да је две деценије пре утврђивања овог обољења било особа које су умрле од последица ХИВ, што је потврђено испитивањем њихових серума који су сачувани у замрзнутом стању, сасвим сигурно одбацује се тврдња да је ХИВ вештачки направљен.

Вирус се преко гп120 везује за молекул ЦД4 који се налази на лимфоциту (ЦД4 Т лимфоциту) и тако улази у ћелију. После уласка у ЦД4 Т лимфоцит, вирусна РНК се помоћу ензима реверзне транскриптазе (обрнути преписивач) препише у ДНК – дезоксирибониклеинску киселину и угради у геном домаћина као провирус.

Овако уграђена вирусна ДНК користи нормалне механизме домаћинове ћелије за своје умножавање а уништава ЦД4 лимфоцит који губи своју способност одбране организма од микроорганизама.

Треба напоменути да се ови ЦД4 рецептори такође налазе и на површини других ћелија у мањем броју (глијалне ћелије мозга, макрофаги, дендритичне ћелије коже, ћелије у површинском слоју слузокоже црева…).

Величина вируса и најважнији антигени

ХИВ-а јевеличине 100-140 нм, има нуклеопротеинско језгро и двослојни липопротеински омотач.

У језгру се налази рибонуклеинска киселина (РНК) и неопходни ензими.

Најважнији антигени вируса су: П24, гп41, гп120. На површини омотача језгра се налази антиген п24 који представља антиген језгра – протеин п24.

На самој површини вируса налази се липопротеински омотач, који делом потиче од самог вируса и на њему се налазе два антигена: гликопротеин 41 (гп 41) и 120 (гп 120).

Начин уласка ХИВ-а у организам и у ћелије

Вирус се везује за молекул ЦД4 који се налази на лимфоциту (ЦД4 Т лимфоциту) и тако улази у ћелију. Вирус примарно напада (везује се) за ЦД4 лимфоците, али се ЦД4 рецептори такође налазе и на површини других ћелија у мањем броју (глијалне ћелије мозга, макрофаги, дендритичне ћелије коже, ћелије у површинском слоју слузокоже црева…) тако да се инфициране ћелије могу наћи у мозгу, лимфним жлездама, тимусу, плућима, костној сржи, кожи и у танком и дебелом цреву. Један ХИВ-ом инфициран ЦД4 лимфоцит може у лимфној жлезди инфицирати 400 нових ЦД4 лимфоцита.

Репликација

После уласка у ЦД4 Т лимфоцит, вирусна РНК се помоћу ензима реверзне транскриптазе (обрнути преписивач) препише у ДНК – дезоксирибониклеинску киселину и угради у геном домаћина као провирус.

Овако уграђена вирусна ДНК користи нормалне механизме домаћинове ћелије за своје умножавање, а уништава ЦД4 лимфоцит који губи своју способност одбране организма од микроорганизама.

Након синтетисања новог вируса, он излази из ЦД4 лимфоцита “прерушен”, што значи да вирус који је ушао у ћелију (у ЦД4 лимфоцит) није исти (тј. не препознаје га наш имуни систем) као онај који је изашао из њега.

Тај нови “прерушени” вирус даље улази у нови ЦД4 лимфоцит, даље се “прерушава” и тако полако уништава имуни систем.

О инфекцији

Шта је период прозора?

Временски период од момента када се догодила инфекција до дана када се тестовима могу открити антигени и антитела на ХИВ назива се “период прозора”.

У том периоду по правилу се не могу доказати антитела која су специфична за ХИВ. Она се најчешће могу доказат 6 до 8 недеља након инфекције. Изузетно ретко, код неких особа сероконверзија, (односно појава антитела) откривена је тек 12 до 16 месеци после инфекције.

Данас се користе савремени тестови 4.генерације (тзв. Комбо Аг-Ат тестови) за које је период прозора између 4 и 8 недеља.

Све наведено указује да, по правилу, ХИВ инфекција протиче незапжено, да особа која је инфицирана, најчешће, не зна да је вирус у њој.

Да ли је особа у периоду прозора инфективна?

У овом периоду који се због тог “немог интервала” и назива “период прозора”, постоји инфекција, уобичајено тестирање не открива присуство антитела, инфицирана особа не само да је способна да пренесе вирус другој особи, већ се период прозора сматра „најинфективнијим периодом“ у смислу лакоће преношења вируса.

Шта је сероконверзија?

Из стадијума примарне инфекције прелази се у стадијум асимптомске сероконверзије, када се могу доказати антитела на ХИВ, а не постоје никакви знаци који би указивали да је особа инфицирана са ХИВ-ом.

Сероконверзија заправо значи продуковање и појављивање антитела у крви.

Овај стадијум може да траје годинама и он представља, епидемиолошки гледано, “најопаснији” период за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и, најчешће, није свесна да је инфицирана.

Тестови за откривање ХИВ инфекције

За откривање специфичних антитела у крви, најчешће се користи основни ЕЛИСА тест.

Када је ЕЛИСА тест из два узорка крви позитиван, као потврдни тест користити се специфичнији тест за откривање антитела (најчешће Wестерн Блот).

Савремени ЕЛИСА тестови, односно новије генерације ЕЛИСА тестова тзв. Аг-Ат тестови представљају комбинацију антиген-антитело тестова који поред антитела на ХИВ детектују и површински антиген језгра вируса (или неки други). За комбо тестове је период прозора од 4 до 8 недеља.

Такође, постоје и тестови којима се открива сама структура вируса (нпр. П24) или детекција репликације вируса (ПЦР) и то већ после 10 до 14 дана од када се инфекција догодила, али се они ретко користе за рутинска тестирања.

“Брзи тестови” који се могу радити и из капиларне крви најчешће откривају само антитела, па је за њих период прозора око 90 дана (3 месеца)

 Шта је асимптоматски период?

Период који траје од почетка инфекције (од када је вирус ушао у организам) до када се појаве први симптоми болести назива се асимптоматски период (некада се он звао период инкубације, што се за ХИВ показало као неадекватан термин). У овом периоду се могу доказати антитела на ХИВ (изузев у оном кратком периоду прозора од пар недеља), а не морају постојати никакви знаци који би указивали да је особа инфицирана.

Овај период може да траје годинама и он претставља, епидемиолошки гледано, период веома погодан за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и, најчешће, није свесна да је инфицирана.

 Начини преношења

Најчешћи начин преношења ХИВ инфекције је сексуални контакт.

То је природни начин преношења и претставља највећи проблем у спречавању ширења инфекције.

У сперми ХИВ позитивног мушкараца, као и у вагиналном секрету жена које су инфициране, налази се довољан број ћелија инфицираних ХИВ-ом да се и чак сексуалним контактом пренесе инфекција.

Поред сексуалног начина преношења ХИВ инфекција се може пренети крвљу (најчешће употребом истог шприца за интравенско уношење психоактивних супстанци) и са мајке на дете (током трудноће, порођаја и дојења новородјенчади, уколико је мајка ХИВ позитивна).

Преношење преко трансфузије крви или крвних деривата изузетно је ретко, јер се и крв, као и ткива и органи за трансплантацију узимају само од особа које нису инфициране ХИВ-ом.  У нашој земљи од 1987. године законски је регулисана контрола свих продуката крви, ткива и органа на ХИВ.

Међутим, уколико би неко добровољно дао крв у пероду прозора, постојала би могућност оваквог начина трансмисије јер се ЕЛИСА тестовима (који се свуда у свету користе као рутински тестови) не би могла детектовати антитела којих још нема у довољној количини у периферној крви.

Зато је важно нагласити да је веома добро и изузетно хумано добровољно дати крв, али то није место за проверавање ХИВ статуса.

За ту активност постоје специјализовани Центри и саветовалишта који врло професионално раде добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ.

 Телесне течности у којима се налази ХИВ

Вирус (ХИВ) је пронађен у скоро свим телесним течностима (секретима и екскретима) ХИВ позитивне особе (укључујући и зној, сузе и пљувачку, али све ове течности немају тзв. „минималну инфективну дозу“).

Међутим, телесне течности преко којих се ХИВ може пренети су: крв, сперма (и перејакулаторна течност), вагинални секрет и мајчино млеко.

 “Минимална инфективна доза”

Најмања количина вируса која је потреба да би се нека инфекција пренела назива се “минимална инфективна доза”.

Термин “минимална инфективна доза” се помиње код ХИВ инфекције због тога што је важно објаснити да иако се ХИВ може наћи у скоро свим телесним течностима, он се не може пренети уколико оне немају ту минималну количину вируса која може изазвати инфекцију (“минималну инфективну дозу”).

Шта може убрзати појаву клиничких симптиома?

Нездрав начин живота, неспавање, нередовна и неадекватна исхрана, стресови, постојање других инфекција или болести (пре свега полно преносивих инфекција) могу веома убрзати појаву клиничких симптома.

Најчешћи симптоми којима почињу клиничке манифестације ХИВ инфекције

Повећање лимфних жлезда је испољено у вратном, и то нарочито на задњем делу врата и пазушном пределу.

Ово стање може потрајати више месеци када почињу тзв. конституционални симптоми сиде који се карактеришу губитком телесне тежине више од 10% од нормале, повећањем телесне температуре преко 38 степени Ц, која траје више од месец дана, пролив који траје континуирано или са прекидом више од месец дана, гљивична инфекција уста и ждрела, херпес на уснама или гениталијама који дуго траје и поново се јавља.

Све ово је праћено, по правилу, са смањеним бројем црвених крвних ћелија, крвних плочица, белих крвних ћелија, повећањем концентрације протеина и то посебно имуноглобулина у крви, као и смањењем броја ЦД4 Т лимфоцита у крви. Могу се јавити промене на периферном нервном систему као и на централном нервном систему, које могу понекад довести до тешких поремећаја са губитком могућности оријентације итд.

Опортунистичке инфекције

Опортунистичке инфекције су инфекције које се јављају као последица пада отпорности организма, најчешће изазване “најбаналнијим” микроорганизмима. Микроорганизми који изазивају опортунистичке инфекције, по правилу не изазивају обољења код здравих особа.

 О тестирању

Шта је ДПСТ (енгл. VCCT)?

Најшире посматрано, ДПСТ као скраћеница за добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) подразумева поверљив разговор између клијента и саветника који има за циљ да се клијент избори са сопственим дилемама, бригом, стресом и/или страхом који је повезан са ХИВ инфекцијом и да донесе личну одлуку везану за ХИВ/АИДС.

Овај интерактивни процес омогућава особама да препознају сопствени ризик за преношење ХИВ инфекције, помаже у доношењу одлуке (да ли се тестирати или не) и обезбеђује подршку у тренутку добијанања резултата теста на ХИВ.

Када урадити тест на ХИВ?

За Комбо Аг-Ат тестове које користимо ми (у ЗЗЗЗ Студената Београд) потребно је да прође 6 до 8 недеља од тренутка када је могуће да се инфекција догодила

Пре овог периода резултат теста може бити негативан, чак и ако инфекција постоји.

 Који се тестови најчешће користе?

Најћешће се користи основни ЕЛИСА тест, којим се откривају специфична антитела у крви, у колико постоји ХИВ инфекција или комбиновани тест Аг-Ат (п24 и Елиса).

Као потврдни тест користи се специфичнији тест за откривање антитела Bестерн Блот (Western Blot).

Постоје и тестови којима се открива сама структура вируса, (нпр. PCR) и то већ после 10 до 14 дана од када се инфекција догодила, али се они ретко користе за рутинска тестирања.

Важно је знати да тзв. “брзи тестови” који се могу купити у апотекама нису за кућну употребу и да их не треба користити за самотестирање, зато што нису довољно прецизни и зато што је свакој особи неопходна подршка у тренутку када сазнаје резултат.

 Како се резултат саопштава и даје?

Резултат се увек саопштава и даје лично, никада телефоном, поштом, или некој другој особи.

У даље саветовање се, уз Вашу сагласност, може укључити особа коју изаберете као своју подршку.

Какав може бити резултат теста?

Резултат теста може бити:

Реактиван (или позитиван) и Нереактиван (или негативан)

Позитиван резултат значи да је тело произвело антитела на ХИВ, да су она пронађена у крви и да инфекција постоји.

Негативан резултат значи да антитела на ХИВ нису пронађена у крви.

Још прецизније: то значи да, у колико су испоштовани сви критеријуми везани за време које мора проћи од последње прилике када се инфекција могла догодити (“период прозора”), ХИВ инфекција не постоји.

И у једном и у другом случају веома је важно упражњавати безбедан секс (секс са кондомом) са свим партнерима, а у колико се користе игле или шприцеви за убризгавање дроге, они се не смеју међусобно делити.

Без обзира на исход теста….саветници који професионално раде у нашем Центру пружиће Вам пуну подршку, савете и помоћ.

Где може да се обави саветовање и тестирање на ХИВ?

Једна од установа у којој без икакве нелагодности може обавити саветовање и тестирање на ХИВ јесте Завод за здравствену заштиту студената Универзитета у Београду. Ово Саветовалиште (Центар) налази се у прикладном, топлом простору у приземљу зграде Студентске поликлинике, а најлакше је користити бочну улаз, из улице Браће Недић бр.28. Особље Центра ради сваког радног дана са пацијентима и клијентима од 8,30 до 15,30 часова.

На саветовање и тестирање могу доћи сви грађани и грађанке (дакле не само студенти Београдских универзитета) који брину да су можда били у ризику да добију ХИВ инфекцију и желе да ураде тест на ХИВ; затим свима који желе више информација о ХИВ инфекцији и сиди, хепатитисима и другим полно преносивим инфекцијама (ППИ), као и пацијентима који живе са ХИВ-ом.

Број телефона је (011) 2 4321 92 а е-мејл Центра је infoaids@zzzzsbg.rs

Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ се ради сваког радног дана.

Уколико клијент дође на саветовање од 8,30 до 10:30h, крв може да извади у лабораторији од 9,30-10h и од 10,30 до 11h уколико жели да му резултат теста буде готов истог дана у поподневним сатима (од 14:00 до 15:30h). Уколико се тестирање (вађење крви) обави после 11 сати (најкасније до 15h) резултат теста ће бити наредног радног дана између 14:00 и 15:30h.

У нашем саветовалишту раде саветници/саветнице који ће Вам помоћи да се ослободите стаха и стреса везаног за ХИВ инфекцију. Они ће Вас разумети и допринети да се осећате удобно, сигурно, добродошло и прихваћено.

Још неколико речи о кондомима и другој заштити од ХИВ инфекције

 Који кондоми постоје?

Мушки кондоми могу бити нормалне (уобичајене “танкоће”) за вагинални сексуални однос, могу бити дебљи (extra safe) намењени аналним сексуалним односима и могу бити различитих укуса, изузетно танки – намењени оралном сексу.

Направљени су од латекса, али они који су алергични на латекс, могу користити и полиуретанске (мада је мана кондома од полиуретана што лакше пуцају и што су скупљи).

Женски кондом (фемидом) је направљен од латекса или полиуретана, на једном крају затворен (као дијафрагма), са два еластична обруча, такође од латекса, који су уролани као мушки кондом. Поставља се пре полног односа дубоко у вагину део који је затворен а отворени крај са еластичним “обручом”, тј. ширим кругом од дебљег латекса, ставља се преко великих усана полног органа жене. Мало је мање комфоран јер се мора придржавати за време сексуалног односа, а и скупљи је од мушког кондома 3 до 4 пута.

Денталне крпице су фина, танка и изузетно нежна парчад латекса (величине раширене папирне марамице) и оне служе за орални секс. У случају недостатка “денталних крпица” за орални секс може послужити и мушки кондом који се по средини расече, или наквашен целофан, који се постављају преко полног органа жене.

Осим за вагинални орални секс, када се прекривају велике усне, клиторис или улаз у вагину код жене (када се користи за орални секс за задовољавање жена), може се користити и код риминга (риминг је лизање чмара партнера).

Правилна употреба кондома

Кесицу са кондомом ухватити прстима обе руке и у један крај благо потиснути кондом, а кесицу отворити на супротном крају и пажљиво га истиснути. Проверити са које стране је намотај, ухватити га за испупчење на врху (резервоар) палцем и кажипрстом и истиснути ваздух из њега.

Ово је веома важно јер је најчешћи узрок пуцања кондома, на крају или у току самог односа, неистиснут ваздух у резервоару.

Кондом се ставља од самог почетка сексуалног односа на пенис (мушки полни орган) који је у ерекцији (када је укрућен) и размотава се до корена. Када се сексуални однос заврши, након ејакулације (избацивања сперме, која остаје у резервоару), пенис се уз придржавање кондома при корену одмах извади, мало се сачека да се смањи и опусти, а затим се кондом пажљиво скине, веже у чвор, умота у папир или кесицу и баци у катну за ђубре.

Безбедно интравенско убризгавање

Пре него што се започне било која дискусија на тему безбедног интравенског убризгавања дроге, неопходно је напоменути да се овако велико зло (као што је злоупотреба психоактивних супстанци – ПАС) свакако проба превенирати и зауставити, али ако већ постоји онда је неопходно објаснити да је код већ постојеће огромне штете од конзумирања ПАС, важно смањити могућност нове штете – нове инфекције ХИВ-ом, вирусом Б или Ц жутице. Важна карика у покушају смањења штете од интравенског коришћења ПАС је коришћење увек свог и увек стерилног (за једнократну употребу) прибора за убризгавање дроге. Детаљније о процедури уколико се нема стерилни прибор може се информисати у институцијама или невладиним организацијама које се баве проблемом превенције наркоманије (Институт за болести зависности у Београду, Драјзерова 44; НВО Веза; НВО Емпрона у Новом Саду, и др.).

 Лечење

Да ли постоји ефикасна вакцина против ХИВ-а?

За сада не постоји могућност да се створе услови за медицинску превенцију инфекције ХИВ-ом – тј. још увек не постоји ефикасна вакцина против ХИВ-а.

Сви досадашњи покушаји добијања ефективне вакцине нису дали позитивне резултате.

Специфичност структуре ХИВ-а, начина репликације (умножавања) и мењања његове структуре приликом сваког умножавања представљају главну препреку у изналажењу ефикасне вакцине за сузбијање ХИВ инфекције.

Лекови којима се може продужити асимптоматска фаза и продужити живот ХИВ + и оболеле особе

Познавање развоја болести и, посебно, улоге и значаја које у развоју ове болести играју ЦД4 лимфоцити, лечење је усмерено на максимално успоравање уништења ЦД4 лимфоцита, односно на покушаје спречавања заражавања нових ЦД4 лимфоцита код особа инфицираних са ХИВ-ом.

Лечење је усмерено на: спречавање преписивања РНК вируса у ДНК и стварање провируса у геному инфицираног блокирањем реверзне транскриптазе и спречавање формирања вируса блокирањем специфичних ензима (протеаза) неопходних за формирање вируса. Такође, усмерено је и на блокирање специфичних рецептора (места) на ЦД4 лимфоцитима преко којих ХИВ улази у ћелију.

Употребом овим лекова успело се знатно продужити асимптоматска фаза инфекције са ХИВ-ом, а такође знатно дуже одржати потребни ниво ЦД4 лимфоцита за одбрану од опортунистичких инфекција и тумора.

Тиме је животни век особа које живе са ХИВ-АИДС-ом знатно продужен.

Данас се употребљава већи број лекова, најчешће у комбинацији више лекова истовремено – три или четири (ова терапија се назива: ХААРТ (високо активна антиретровирусна терапија) или АРТ терапија).

Особа која узима АРТ и код које је PCR недетектибилан сматра се ниско инфективном, па се терапија сматра једном од мера (секундарне) превенције.

Од велике је важности знати да особа која живи са ХИВ-ом има обавезу да једино свом сексуалном партнеру/партнерки то каже (као и да користи кондом током сексулног односа како би заштитила свог/своје сексуалне партнере). Такође, уколико две особе које живе са ХИВ-ом имају сексуалне односе, потребно је да користе кондом, јер се у противном може догодити да током сексуалног односа добију нову количину ХИВ-а, нов подтип ХИВ вируса, или вирус који је резистентан на терапију коју узимају.

ПЕП (пост-експозициона профилакса)

Уколико дође до акцидента (убод на инфицирану иглу, посекотина-повреда која је била у контакту са инфективним материјалом, пуцање кондома у току односа са ХИВ позитивном особом…) тј. уколоко је нека особа била изложена ХИВ-у у року од 24h до најкасније 48 сати се може започети тзв. постекспозициона профилакса (ПЕП).

Она се (најчешће) даје 4 недеље, а започињу је и преписују лекари на Инфективној клиници у Београду, на одељењу за ХИВ АИДС.

ПрЕП (пре-експозициона профилакса)

Пре експозициона профилакса представља терапију (лекове) који се узимају како би се превенирала инфекција уколико се имају незаштићени сексуални односи са особом која живи са ХИВ-ом. Она у нашој земљи још увек није доступна.

Где се лече ХИВ+ и оболеле особе

У нашој земљи (у овом тренутку) лечење ХИВ позитивних особа и особа оболелих од сиде, тј. антиретровирусна терапија (као и сва дијагностика која је прати) може се добити на Инфективној клиници у Београду (Институту за инфективне и тропске болести КБЦ Србија) у Центру за лечење ХИВ/АИДС-а, на инфективној клиници у Новом Саду и Нишу.