Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) се описује као интервенција која има велики утицај на промену понашања, јер у себи спаја позитивне ефекте великог броја интервенција. Сматра се да сазнање ХИВ статуса и стварање могућности да се једна тема која производи страх дискутује са обученим стручњаком-саветником, индукује позитивне промене понашања како код инфицираних тако и код неинфицираних особа (Фамилy хеалтх интернатионал, 2003). Зато се у бројним стручним радовима може наћи да добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) представља једну од најефиакснијих, најпријатељскијих, најефективнијих и најисплативијих активности у превенцији ХИВ/АИДС-а, а Светска здравствена организација и УНАИДС га снажно препоручују, посебно код особа које су у високом ризику за добијање ХИВ-а.

Под добровољним поверљивим саветовањем и тестирањем на ХИВ, подразумева се поверљив разговор између клијента и саветника који има за циљ да се клијент избори са сопственим бригама, стресом и/или страхом који је повезан са ХИВ инфекцијом. Тај разговор може омогућити особама да препознају сопствени ризик за преношење ХИВ инфекције, да помогне у доношењу одлуке (да ли се тестирати или не) и обезбеђује подршку у тренутку добијанања резултата теста на ХИВ. Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ не може се мерити, нити упоређивати ни са једном врстом терапије или било које интервенције, јер представља најкомфорнију и најефективнију интервенцију у превенцији ХИВ/АИДС-а.

Процес саветовања би требало увек да се састоји од саветовање пре и после тестирања на ХИВ, али и од континуираног саветовања докле год постоји потреба за њим. Ефекат разговора саветника и клијента, у коме су доминантне компоненте подршка, веровање и безрезервно поверење, има велике могућности да код клијента измени понашање од ризичног ка безбедном.

Познавање ХИВ серостатуса може такође помоћи људима да одлуче да заштите како себе, тако и своје сексуалне партнере од инфекције, као и да се превенира преношење ХИВ-а са родитеља/мајке на дете. Серопозитивне особе могу раније почети са одговарајућом подршком и лечењем и/или превенирањем болести придружених ХИВ-у.

Циљеви добровољног поверљивог саветовања и тестирања су:

– Подстицање промене ризичног понашања клијента ка понашању без ризика за ХИВ инфекцију

– Превенција трансмисије ХИВ инфекције

– Помоћ особи да сазна свој ХИВ статус, а посебно код позитивних резултата пружање подршке, рани приступ третману и истинска брига за клијента.

Да би се клијент осећао добро у једном саветовалишту или Центру за ДПСТ потребно је да већ први контакт са службом која пружа ове услуге буде у пријатном и пријатељском окружењу и да се клијент заиста осећа добродошлим.

Простор у коме се одвија саветовање треба да је ненападан, топао, неутралан и функционалан. Саветник свог клијента треба увек да поздрави: да устане, да се представи и да се рукује. Саветник не треба да носи белу, или другу врсту униформе.

Саветници су најчешће здравствени радници додатно едуковани за рад на добровољном поверљивом саветовању и тестирању на ХИВ; они су пажљиви слушаоци, вешти у комуникацији и “подстрекивању” разговора и особе које искрено желе да раде на добровољном поверљивом саветовању и тестирању на ХИВ. Осим неопходних предуслова за рад на ДПСТ-у (едукације и истинске жеље да се ради овај посао), добро је када ДПСТ обављају особе са пуно људске топлине и са што мање предрасуда.

Саветовање пре тестирања на ХИВ (синоними: «пре тест саветовање» или «пре саветовање») – представља разговор између саветника и клијента пре одлуке и одласка на тестирање.

У току тог саветовања саветник би требало да: обезбеди довољно времена за разговор јер он често може да буде врло детаљан и да се продужи, да обезбеди поверљивост (не тајност) података о клијенту, да разговара са клијентом о разлозима за тестирање и о резултататима које очекује, да провери клијентово разумевање ХИВ-а и како се инфекција дешава, понуди тачне информације о ХИВ-у које могу да му помогну да донесе исправну одлуку о тестирању, објасни значење ХИВ теста и објасни порцедуру тестирања

У току саветовања саветник би требало да избегава да: бомбардује клијента информацијама, умањи важност одређене теме о којој клијент жели да разговара, да предвиђа могући резултат тестирања и никада не сме вредновати клијента или његове поступке или да „моралише“.

Ако је клијент одустао од тестирања, саветник такву одлуку треба да прихвати и љубазно понуди клијенту да уколико се његова одлука промени, увек може поново доћи.

Ако је одлука клијента да жели да се тестира, клијенту се у лабораторији извади мали узорак крви (било из кубиталне вене, или из јагодице прста – када се ради брзи тест) који се тестира на Аг/Ат на ХИВ.

Шта год да одлучи клијент треба нагласити да само тестирање на ХИВ (без саветовања) није превенција. Главна компонента целе ове активности је саветовање и оно представља »први корак« у процесу покретања иницијативе за смањење личног ризика за ХИВ инфекцију.

Резултат теста клијент добија у току саветовања после тестирања на ХИВ.

Саветовање после тестирања на ХИВ (синоними: «пост тест саветовање» или «пост саветовање») – је разговор између саветника и клијента у коме саветник клијенту саопштава резултате тестирања.

Саветник у току пост тест саветовања треба да обезбеди довољно времена за разговор о резултатима теста какав год он био и да резултат саопшти јасно и једноставно без околишања и кашњења.

Ако је резултат негативан саветник треба да: подсети клијента на период прозора и да обезбеди клијенту могућност разговора о томе како може надаље да избегне ризик за добијање ХИВ инфекције.

Веома је корисно демонстрирати правилну употребу кондома а то је посебно важно код особа које у овој активности немају много искуства.

Ако је резултат теста позитиван, саветник треба да обезбеди клијенту време и место које му је потребно да прихвати резултат и на њега одреагује. Затим, уз пуно емпатије треба клијенту рећи да је ово прелиминаран тест (ЕЛИСА тест) који се мора потврдити и прецизно објаснити следеће кораке које клијент треба да предузме: потврдни тест (најчешће на Инфективној клиници) – Wестерн блот тест (који ће или потврдити или одбацити дијагнозу ХИВ позитивности) а затим ће се предузети други дијагностички поступци (од којих зависи одлука о времену када се на Инфективној клиници започиње терапија). Веома је важно проверити да ли клијент има некога код кога жели да оде кад чује резултат и где планира да оде пошто напусти собу (саветовалиште). Потребно је да клијент и саветник о овоме направе заједнички план. Такође, саветник треба да каже свом клијенту да то што је ХИВ позитиван неће променити саветников однос према њему и јасно му показати да је увек добродошао.

Иако је ДПСТ препознат као приоритет у борби против ХИВ-а, развој ДПСТ у једној земљи, зависиће од “снаге и капацитета превентивних служби”, значаја јавно-здравствених активности, бриге за младу популацију, расположивих средстава за развој ДПСТ-а и начина на који доносиоци одлука гледају на ДПСТ. У земљама са ниском преваленцом, логично је да се ДПСТ развија на начин да буде доступан оним групама људи који су посебно погођени ХИВ-ом, али и у том случају треба посебно имати у виду да овакав развој може да повећа стигму и дискриминацију према тим групама људи. Зато се ДПСТ скоро у свим земљама развија на генералном нивоу, тј. најпре у генералној популацији, уз што снажнију сарадњу са цивилним сектором који “покрива” највулнерабилнију популацију, која је у високом ризику за ХИВ инфекцију. Зато је важно да се ДПСТ сервиси не развијају у изолацији, непротив, најбоље је ако се то ради у склопу већ постојећих сервиса и/или уз сарадњу са невладиним сектором и локалним заједницама, као и излазак из „класичних” саветовалишта и ординација и рад „на терену”.

Текст написала: Прим др сц мед др Мила Паунић, спец.епидемиологије и спец. здравственог васпитања,  Саветница за ДПСТ и Шефица Одељења за превенцију сиде и ППИ ЗЗЗЗ Студената Београд